Boža Petrović, živa legenda srpskog i jugoslovenskog pčelarstva
Najveću legendu pčelarstva Srbije, ali i cele bivše Jugoslavije, pronašli smo u selu Šurjan, na samoj granici sa Rumunijom. “Ako je hteo da se sakrije od svih, nije mogao da izabere bolje mesto”, razmišljali smo dok smo pokušavali, uskim seoskim putevima, da stignemo do odredišta.
“Nisam se sakrio, ovde je samo najbolja paša za pčele, Vojvodina je i u vreme stare Jugoslavije imala najbolju vegetaciju za pčelarenje”, razuveravao nas je ovaj Beograđanin, dok smo se pozdravljali u njegovom velikom pčelinjaku, “na kraju sveta”. Iako u invalidskim kolicima, on svakodnevno nadgleda košnice i brine o njima.
Ceo svoj život 91-godišnji Boža Petrović posvetio je pčelama. Čak 80 godina on se ne odvaja od svojih ljubimica. Iako je bio visoki funkcioner Vlade SFRJ, nikad nije napustio pčelinjak. U dubokoj starosti, služe ga i pamet, i govor, i memorija.
- Sve je počelo davne 1936. kada sam komšiji pčelaru u selu Deliblatu, gde sam proveo detinjstvo, počeo da pomažem oko pčela. Na Vidovdan 1936. uhvatio sam prvi roj na grani duda komšije Laze Katića, kupio sam jednu duplu košnicu i počeo. Počeo sam sa dve košnice i stigao do hiljadu – ističe još uvek aktuelni predsednik Društva pčelara Beograd.
Nekada je, dok je bio mlađi, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, gospodin Petrović selio pčele i sa svojim košnicama obišao sve dobre pčelinje paše u staroj Jugoslaviji.
- Sa pčelama sam bio na Kordunu, Hvaru, Petrovoj gori, u Dečanima... Najbolje vreme za pčelarenje bilo je za vreme Tita. Tito je doneo propis po kome pčelari mogu da sele pčele gde god hoće i to besplatno. Sav med smo izvozili jer je kupovna moć našeg naroda posle rata bila veoma slaba – priča Petrović i dodaje:
- Nema ministra, i predsednika Vlade u moje doba koji nije došao na moj pčelinjak, a ja sam čak učestvovao i u podizanju Titovog pčelinjaka u Karađorđevu. Ponosan sam što je Tito voleo moj med.
Danas čika Boža, pomiren sa svojim godinama i zdravstvenom situacijom, pomalo žali što više ne može da pčelari, čak, kako kaže, ni da stane pored košnice.
- Kad me sin nešto priupita i ne zna šta da radi, naslonim se na košnicu da pogledam i da rešim problem. Srećan sam što sam i u kolicima blizu mojih pčela – kaže pčelar koji je mlađima inspiracija.
M. R.
Pročitajte više u 14. broju Lekovitog meda